Veliki bački kanal - Najčistija voda Vojvodine na kojoj se nalazi i Kamp Bezdan

Saznajte sve o Velikom bačkom kanalu na čijim obalama se nalazi Kamp Bezdan

Reč je o evropski značajnom vodoprivrednom objektu, koji se lepo vidi i na fotosima američkih kosmonauta snimljenim s Meseca. Mnogi ga čak smatraju kanalom koji je stvorio Vojvodinu i povezao Srbiju s centralnom Evropom, još početkom XIX veka. 

PUSTINJA: Naime, malo je poznato da je Vojvodina, ta "žitnica" Srbije i Jugoslavije, gotovo iz ničega stvorena ljudskom pameću i političkim i ekonomskim planom na močvarnom i bolesnom terenu, praktično bez stanovništva, još pre samo dve stotine godina, a još manje je poznato da su glavni projektanti, nekada najvećeg hidromelioracionog poduhvata u Jugoistočnoj Evropi, projektanti velikog Francovog kanala, kanala Dunav-Tisa, bila dva brata – Jožef i Gabor Kiš (naši istoriografi su njihova imena preveli sa Josif i Gavrilo) 

Veliki bački kanal na neki način "proizveo" je ne samo ekonomsku bazu današnje Vojvodine već je neosporno u direktnoj vezi i s višenacionalnim karakterom Vojvodine. Do danas traju rasprave među istoričarima je li kanal građen da bi se osigurala materijalna baza za opstanak nemačkog kolonizovanog stanovništva Apatina, Sombora, Crvenke, Kule, Vrbasa, Srbobrana i Bečeja ili su ova mesta kolonizovana u XVIII veku da bi se obezbedila radna snaga za izgradnju kanala i za velike hidromelioracione radove koji bi od pokrajine oko Dunava i Tise napravili prehrambenu bazu čitave Habsburške monarhije. Strategijski razlog u prvom kolonizacionom planu, Mersijevom planu, pa i u nešto kasnijem Kotmanovom planu, kako smatra dr Borislav Jankulov (a to mišljenje zastupaju i mađarski istoričari), nalagao je da Nemci katolici što pre stvore populacioni klin i da se u Vojvodini užlebe između starih antiaustrijskih saveznika – Turaka i Mađara, a da se takođe stvori i privredna podloga za vođenje daljih ratova protiv Turske i za prodiranje Austrije preko Balkana na istok.

Ovo mišljenje ne deli Živko Vladisavljević, već u prvi plan kao razlog kolonizacije stavlja nedostatak radne snage za obradu ogromnih plodnih prostora i za velike hidroregulacione radove koje je bilo neophodno izvesti da bi se podvodna zemlja osposobila za zemljoradnju. Taj zadatak očigledno nisu mogli izvesti "večito na boj spremni i naoružani" Srbi, koji su se u ove krajeve doselili 1690. godine predvođeni patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem. U tom smislu, Vladisavljević podseća da su graničarske porodice morale raditi zemlju pod pretnjom batinanja, što je znak da nisu bile motivisane za proizvodnju viška hrane, a nisu bile ni za melioracione radove jer je za njih ionako suve zemlje bilo dovoljno.

Po Miloševu i Dimitrijeviću, zbog čestih ratova i velikih močvara te nezdrave klime, u Bačkoj i Banatu krajem XVII veka gustina naseljenosti nije prelazila 2,3 stanovnika po kvadratnom kilometru, a, na primer, u južnoj Bačkoj močvare su zauzimale 54 odsto ukupne površine (u severnoj Bačkoj 35 odsto). Prema mađarskim istoričarima Babošu i Majeru, koje citira Slavko Bogdanović, tisko plavno područje bilo je široko 60-70 kilometara, pa se između retkih naselja saobraćaj odvijao uglavnom čamcima jer je u Banatu čak 500.000 katastarskih jutara najčešće bilo pod vodom. Nikola Mirkov smatra da su Turci posle osvajanja Bačke i Banata namerno upropastili sve dotadašnje (istina nedovoljne) vodoprivredne objekte, to jest, da su namerno stvarali močvare da bi lakše zaustavili evropske vojske. Vojvodinu su tada pokrivali beskrajni trstici i rojevi insekata, voda je bila nezdrava, zaraze su rasterale stanovništvo, pa je ona na pojedinim kartama obeležavana kao "deserta" (pustinja). Vasa Stajić, citirajući mađarskog istoričara Rajsiga, navodi podatak da je 1720. godine u Bačkoj bilo tek oko 30.000 stanovnika.

BRAĆA KIŠ: Kako je došlo do gradnje velikog kanala? Nikola Petrović je među prvim jugoslovenskim istoričarima uočio povezanost prosvećenog apsolutizma Habsburške imperije i merkantilističke ideologije razvoja u potezima Beča u XVIII veku na području današnje Vojvodine. U našem habsburškom slučaju Leopold I 1670. godine osniva privilegovanu Trgovačku orijentalnu kompaniju, Karlo VI proglašava 1717. godine slobodu plovidbe Jadranom, proglašava Trst i Rijeku 1719. slobodnim lukama, a 1723. od ugarskog sabora traži da se izrade projekti velikih kanala koji bi povezali Dunav i Tisu. Nešto kasnije, 1750. godine, Marija Terezija osniva Privilegovanu kompaniju Trst-Rijeka, a zatim pokreće istraživanja (Maksimilijan Fremo) kako bi se region srednjeg Podunavlja saobraćajno povezao s ovim jadranskim lukama. Carica počinje hidromelioracione radove i gradnju kanalske mreže u Banatu kako bi se omogućila veza između temišvarske privilegovane trgovačke kompanije, koja je osnovana 1759, i jadranskih i dunavskih luka na zapadu i severu Monarhije (preko Tise ili Dunava, Save i Kupe). To je istorijski ambijent u kome se gotovo nužno, rekli bi deterministi, u glavama braće Kiš pojavila ideja gradnje velikog kanala i u kome je ona postala stvarnost.

Stariji od braće Kiš, Jožef, rođen je 18. marta 1748. godine u oficirskoj porodici u Budimu. Datum rođenja tri godine mlađeg brata Gabora nije poznat. Jožef se za inžinjerca obučio na akademiji u Beču, a zajedno s bratom posle školovanja duže vreme boravio je u Engleskoj gde je baš tada građen razgranat sistem plovnih kanala. Kada je napustio vojsku, Jožef je kao hidrotehnički inženjer na Dunavu prvo radio kod Bratislave, a kasnije je premešten u centralnu Bačku. Prvi njegov vodoprivredni poduhvat bilo je dreniranje blatišta oko Sivca, Kule i Vrbasa između 1875. i 1877. godine. Mereći nivoe vode na širem prostoru, uočio je da između kote Dunava kod Bačkog Monoštra i kote Tise kod Bačkog Gradišta, na razdaljini od oko 100 kilometara, postoji razlika od sedam metara i 27 centimetara. Palo mu je na pamet da bi se izgradnjom jednog kanala na tom pravcu plovni put preko Dunava – od rumunske soli i banatskih njiva do tržišta u Pešti i Beču - mogao skratiti za preko 230 kilometara. Tako je rođena ideja koja će se 12. decembra 1791. godine složiti u predstavku caru Leopoldu II, s tvrdnjom da je plan kanala tačno pripremljen i snimljen o njihovom trošku, i u kojoj je opisana "velika korist koju će od njega imati trgovina, fabrike, manufakture, i njegov doprinos ovoj, po svom položaju i kvalitetu zemlje, tako lepoj pokrajini".

Posle izvesnog natezanja, na preporuku izvesnog Kempelena, pronalazača govorne mašine i šahovskog robota, jednog inteligentnog, obrazovanog i veštog prevaranta, car Franc II odobrio je 2. avgusta 1792. gradnju kanala braće Kiš, a oni su s državnim erarom zaključili ugovor o gradnji 27. marta 1793. godine. Za gradnju je osnovana Privilegovana brodarska kompanija u Beču, prvo akcionarsko društvo u Habsburškoj monarhiji. Radovi za koje je trebalo naći preko 3000 radnika, što je bilo najteže, odvijali su se uz mnogo muka, kako tehničkih, tako i finansijskih. Braća Kiš su unapred pokušala da ugarskoj vladi predlože i čitav sistem valorizacije kanala, pa su predložili svojevrstan mehanizam robnih rezervi koji bi u Kraljevini "zauvek sprečili skupoću i glad i obezbedili neprekidan izvoz poljoprivrednih proizvoda". Međutim, posle mnogo sukoba unutar kompanije, braća Kiš su smenjena s položaja polovinom 1797. godine, a kanal je građevinski završilo novo rukovodstvo juna 1801. godine. Gotovo ceo XIX vek će u Vojvodini biti obeležen ekonomskim napretkom koji je doneo veliki kanal, ali i političkim, pa i oružanim borbama za kontrolu dobiti od tog napretka.

Kada je Franc II 1792. overio odluku o izgradnji kanala Dunav-Tisa (i odobrio da on ponese njegovo ime) doneta je još jedna odluka značajna za ekonomsku istoriju podunavske monarhije. On je prihvatio da izgradnju i ekploataciju dobije Privilegovano kraljevsko brodarsko društvo sa sedištem u Beču, prvo akcionarsko društvo privatnog kapitala u Habsburškoj monarhiji (o čemu je 27. marta 1793. prvo potpisan ugovor između Ugarske komore i projektanata, a nešto kasnije zamenjen ugovorom države s kompanijom). Bez obzira na to što je državni erar u slučaju Privilegovane brodarske kompanije na 50 uplaćenih akcija, s prikupljenim kapitalom od 500.000 forinti, sam dodao kredit od 200.000 forinti – pre početka gradnje kanala Dunav-Tisa, niko u to vreme nije mogao imati ni elementarnu garanciju da će pokrenuti poduhvat doista opravdati očekivanja i donositi svojim akcionarima između osam i deset odsto dividende godišnje, tokom 25 godina koncesije.

VODENA INFRASTRUKTURA: Zanimljivo je da je u ovom poduhvatu na teritoriji Ugarske, od 50 akcija s glasom u skupštini akcionara, 36 akcija bilo u rukama austrijskih aristokrata i magnata, a samo pet mađarskih magnata držalo je 14 akcija. Ako, dakle, pogledamo strukturu kapitala za osnivanje Prve brodarske kompanije koja je kretala u gradnju kanala Dunav-Tisa, vidimo da je 80 odsto angažovanih sredstava (računajući i subvencioni zajam Bečkog dvora) ušlo iz austrijskih izvora. Sličan odnos zadržao se i prilikom dodatnog zaduživanja ove kompanije posle 1798. godine kada je postalo jasno da će predračunska vrednost radova od oko 900.000 forinti biti daleko premašena – i kada je do kraja gradnje angažovano ukupno oko 4.000.000 forinti. Kako primećuje Nikola Petrović, dobar deo tog kapitala prelio se na prostor današnje Vojvodine iz centralnih i zapadnih zemalja Habsburške imperije i bitno je uticao na količinu novca u opticaju, dao snažan podsticaj trgovini i cirkulaciji robe i novca, dakle, formiranju unutrašnjeg tržišta i međusobnom povezivanju pojedinih regiona srednjeg Podunavalja.

Ovako veliki poduhvat, bez obzira na to što je, sigurno veoma doprineo povećanju ratarske proizvodnje u ovim krajevima i omogućio život kolonizovanom području, ipak je bio "iznad tekućih mogućnosti" samog regiona. Privilegovana brodarska kompanija bila je stalno u gubicima iako joj je dvor dodatno omogućio zakup četiri velika pribrežna komorska imanja, pa su se po isteku dvadesetpetogodišnje koncesije, čitavih 15 godina rastezali pregovori između erara, koji nije hteo da preuzme poslovanje kompanije, i vođstva te kompanije, koje je gledalo da se otarasi već zapuštenog kanala pošto nije bilo u stanju da za njegovo održavanje prikupi amortizaciona sredstva.

Posle Austro-ugarske nagodbe 1867. godine, kanal je odlukom ugarskog sabora od 1870. godine ustupljen na eksploataciju Stefanu Tiru (na 75 godina), pod uslovom da osnuje akcionarsku kompaniju koja će rekonstruisati i produžiti kanal. Ovaj bivši mađarski revolucionar i general iz 1848. uspeo je da osnuje akcionarsko društvo Frances canal company s kapitalom od 13, 5 miliona forinti, ali je 78 odsto vlasništva u tom društvu pripadalo engleskom kapitalu, a samo 28 odsto je zadržala mađarska vlada. Ta, u suštini, engleska kompanija eksploatisala je kanal Dunav-Tisa (ali ga i produžila za 69 km) sve do 1945. godine - dakle, i za sve vreme postojanja Kraljevine Jugoslavije kada je on dobio novo prigodno ime: postao je Kanal kralja Petra I, a to ime dato je i privilegovanoj kompaniji koja je osnovana 1923. godine. Socijalistička Jugoslavija će ga temeljno obnoviti i dograditi u hidrosistem Dunav-Tisa-Dunav po projektu našeg čuvenog hidrologa Nikole Mirkova.

Investicije u vojvođansku zemljišnu i vodnu "infrastrukturu", dakle, u poslednja tri veka bile su ogromne. Prema podacima dr Žarka Miloševa, 1720. godine bare i močvare zahvatale su 35 odsto površine Vojvodine, dok danas pokrivaju samo 0,8 odsto površine. Od 1718. godine do danas u Vojvodini je iskopano preko 20.000 kilometara odvodnih kanala, s desetak hiljada mostova, propusta i crpnih stanica, a uz reke i kanale izgrađeno 1300 kilometara odbrambenog nasipa.

D. Boarov.
Izvor: vreme.com